Ame­rič­ki bom­bar­der „Eno­la Gej”, 6. av­gu­sta 1945. go­di­ne uju­tro, is­pu­stio je nad ja­pan­skim gra­dom Hi­ro­ši­ma pr­vu atom­sku bom­bu u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva, ko­ja je smje­sta usmr­ti­la bli­zu 80.000 lju­di, te neo­po­zi­vo pro­mi­je­ni­la sva­ku po­ru po­li­tič­ke i voj­ne stvar­no­sti svi­je­ta.
Do kra­ja te go­di­ne, ura­ni­jum­ska bom­ba sna­ge 20 ki­lo­to­na, po­zna­ta pod na­zi­vom „Ma­li deč­ko”, od­ni­je­la je još oko 40.000 ži­vo­ta gra­đa­na Hi­ro­ši­me ko­ji su pre­mi­nu­li od te­ških ope­ko­ti­na i ra­di­ja­cij­ske bo­le­sti.
Sma­tra se da je još ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da lju­di na­stra­da­lo od ma­lig­nih obo­lje­nja u na­red­nim de­ce­ni­ja­ma.
Zva­ni­čan broj pre­mi­nu­lih i da­nas ra­ste, jer se u Ja­pa­nu sve oso­be ko­je su se u tre­nut­ku de­to­na­ci­je na­šle u od­re­đe­nom preč­ni­ku od cen­tra eks­plo­zi­je i sto­ga bi­le pri­zna­te od dr­ža­ve kao iz­lo­že­ne ra­di­ja­ci­ji – zva­nič­no bi­lje­že kao žr­tve atom­ske bom­be ako su pre­mi­nu­le od ma­lig­nih obo­lje­nja.
Te­ška di­le­ma

Še­stog av­gu­sta 1945. go­di­ne uju­tro, ame­rič­ki bom­bar­der B-29 ko­ji je po­le­tio sa Ti­ni­ja­na, ma­log ostr­va u sklo­pu Ma­ri­jan­skog ar­hi­pe­la­ga ko­ji za­hva­ta i Gu­am i Saj­pan, neo­me­ta­no je sa vi­si­ne od oko 10.000 me­ta­ra is­pu­stio no­vo, naj­moć­ni­je oruž­je na svi­je­tu, upi­sav­ši ime ja­pan­skog gra­da Hi­ro­ši­me u ana­le ra­to­va­nja, ali i zlo­či­na pro­tiv ci­vi­la.
Kra­jem ra­ta na Pa­ci­fi­ku ja­pan­ska voj­ska vi­še ni­je ima­la do­volj­no avi­o­na, go­ri­va i mu­ni­ci­je da bi se ozbilj­no su­prot­sta­vi­la eska­dri­la­ma ame­rič­kih bom­bar­de­ra, pa su iz­vi­đač­ki avi­o­ni i ma­nje gru­pa­ci­je le­tje­li­ca pu­šta­ne da neo­me­ta­no iz­vr­ša­va­ju svo­je za­dat­ke u ja­pan­skom va­zdu­šnom pro­sto­ru.
Hi­ro­ši­ma je bi­la je­dan od ri­jet­kih ja­pan­skih gra­do­va ko­ji su bi­li po­šte­đe­ni si­ste­mat­skog ra­za­ra­nja za­pa­lji­vim bom­ba­ma ko­je su, kra­jem 1944. i to­kom 1945. go­di­ne, u Ja­pa­nu od­ni­je­le vi­še sto­ti­na hi­lja­da ži­vo­ta.
Naj­u­ža­sni­je bom­bar­do­va­nje za­pa­lji­vim bom­ba­ma za­de­si­lo je pre­sto­ni­cu To­kio, gdje je sa­mo to­kom jed­ne no­ći, iz­me­đu 9. i 10. mar­ta 1945. go­di­ne, od va­tre­nih sti­hi­ja po­gi­nu­lo oko 100.000 lju­di, što je broj žr­tva ve­ći ne­go na dan atom­ske eks­plo­zi­je u Hi­ro­ši­mi.
Ja­pan­ska ar­mi­ja i dr­ža­va po­ku­ša­va­li su da pod bom­ba­ma, upr­kos to­me što su iz da­na u dan gu­bi­li či­ta­ve in­du­strij­ske zo­ne i na­se­lja, pri­ku­pe do­volj­no ma­te­ri­ja­la i si­ro­vi­na za or­ga­ni­zo­va­nje od­bra­ne na ju­žnom ostr­vu Kju­šu, gdje se, zbog nje­go­ve ge­o­graf­ske bli­zi­ne Oki­na­vi i Ma­ri­jan­skim ostr­vi­ma, ko­ji su pa­li u ame­rič­ke ru­ke, oče­ki­va­la in­va­zi­ja bi­blij­skih pro­por­ci­ja.
Ja­pan­ske voj­ne vla­sti, na­i­me, pro­cje­nji­va­le su da bi ko­nač­ni, vi­še­mje­seč­ni fa­na­tič­ni ot­por ko­ji bi na tom, tre­ćem po ve­li­či­ni ostr­vu Ja­pan­skog ar­hi­pe­la­ga, bio pru­žen ne­pri­ja­te­lju mo­gao da ar­mi­ju i na­rod ko­šta iz­me­đu 10 i 20 mi­li­o­na ži­vo­ta.
Ame­rič­ke pro­cje­ne u ve­zi sa mo­gu­ćim ljud­skim gu­bi­ci­ma pred­vi­đa­le su, me­đu­tim, da bi do 120.000 lju­di, od če­ga oko 46.000 ma­ri­na­ca, mo­glo da iz­gu­bi ži­vo­te na pje­šča­nim pla­ža­ma i u pi­rin­ča­nim po­lji­ma Kju­šua to­kom ope­ra­ci­je is­kr­ca­va­nja i za­u­zi­ma­nja tog ru­ral­nog ostr­va.
Kju­šu je za ta­da­šnji Ja­pan, za­do­jen sna­žnom na­ci­o­na­li­stič­kom ide­o­lo­gi­jom, imao i ve­li­ku re­li­gij­sko-mi­to­lo­šku va­žnost kao mje­sto gdje je po drev­nom pre­da­nju pr­vi ja­pan­ski car, po­to­mak ne­be­skih bo­žan­sta­va, stu­pio na ze­mlju.
Ame­rič­ki pla­ne­ri bi­li su uvje­re­ni u tri­jumf jer je Ze­mlja iz­la­ze­ćeg sun­ca u po­vla­če­nju iz ju­go­i­stoč­ne Azi­je i ju­žnog Pa­ci­fi­ka iz­gu­bi­la iz­vo­ri­šta naf­te i naj­ve­ći dio mor­na­ri­ce, te bi­la iz­lo­že­na sva­ko­dnev­nom ne­mi­lo­srd­nom te­pih bom­bar­do­va­nju.
Po­red to­ga, u Ja­pa­nu je zbog gu­bit­ka bro­do­vlja i ljud­stva ulov ri­be pao na sa­mo pe­ti­nu od pred­rat­nog, a u ze­mlji je za­vla­da­la glad zbog re­kord­no ni­skih pri­no­sa pi­rin­ča i da­va­nja pri­o­ri­te­ta ar­mi­ji u snab­di­je­va­nju hra­nom.
Ipak, Ame­ri­kan­ce je bri­nuo fa­na­ti­zam ko­ji su ja­pan­ski pi­lo­ti is­ka­za­li u sa­mo­u­bi­lač­kim na­pa­di­ma na nji­ho­ve boj­ne bro­do­ve i ži­la­vi ot­por na kop­nu to­kom tro­mje­seč­ne bit­ke na Oki­na­vi.
U svi­je­sti ame­rič­kih stra­te­ga fi­gu­ri­rao je sta­ti­stič­ki po­da­tak da je, upr­kos te­škom pri­prem­nom bom­bar­do­va­nju, omjer gu­bi­ta­ka iz bi­ci na ju­žnim pa­ci­fič­kim ostr­vi­ma ko­ji je iz­no­sio pet mr­tvih ja­pan­skih voj­ni­ka u od­no­su na jed­nog ame­rič­kog, na Oki­na­vi pao na sa­mo dva pre­ma je­dan.
Oni su za­to do­ni­je­li od­lu­ku da upo­tri­je­be no­vo moć­no atom­sko oruž­je ka­ko bi pri­si­li­li Ja­pan na pre­da­ju i ta­ko po­šte­de svo­je voj­ni­ke ve­li­kih žr­ta­va to­kom in­va­zi­je na Kju­šu i osta­la naj­ve­ća ja­pan­ska ostr­va.
Ka­da se zlo­kob­na atom­ska pe­čur­ka nad­vi­la nad Hi­ro­ši­mom po­sta­lo je ja­sno za­što je ovaj ad­mi­ni­stra­tiv­ni, eko­nom­ski i voj­ni re­gi­o­nal­ni cen­tar u za­pad­nom Ja­pa­nu, u ko­jem je u tom tre­nut­no bi­lo sta­ci­o­ni­ra­no oko 40.000 ja­pan­skih voj­ni­ka i iz ko­jeg su is­plo­vlja­va­li boj­ni i tran­sport­ni bro­do­vi, do ta­da bio po­šte­đen pa­lje­nja.
On je iza­bran da po­slu­ži kao po­zo­r­ni­ca za de­mon­stra­ci­ju ame­rič­ke teh­no­lo­ške i voj­ne mo­ći i eks­pe­ri­men­tal­na are­na za raz­voj nu­kle­ar­nog na­o­ru­ža­nja u sve iz­vje­snoj bor­bi za glo­bal­nu pre­moć sa So­vjet­skim Sa­ve­zom.
Pri­gu­še­na kri­ti­ka i po­mir­lji­vi stav
Ja­pa­na­ca
Me­dij­ski iz­vje­šta­ji o atom­skom bom­bar­do­va­nju Hi­ro­ši­me u Ja­pa­nu tra­di­ci­o­nal­no se fo­ku­si­ra­ju na pat­nju po­je­di­na­ca i na mi­rov­ne po­ru­ke ko­ji nje­ni gra­đa­ni i gra­do­na­čel­nik ša­lju svi­je­tu.
Te­ška pi­ta­nja o to­me da li je to bom­bar­do­va­nje mo­glo bi­ti iz­bjeg­nu­to, ko je i u ko­joj mje­ri od­go­vo­ran za nje­ga na obje stra­ne i da li je ri­ječ o naj­stra­vič­ni­jem zlo­či­nu pro­tiv ci­vi­la u isto­ri­ji ra­to­va­nja ne po­mi­nju ili sta­vlja­ju u dru­gi plan.
Gra­đa­ni Hi­ro­ši­me, kao i ve­ći­na Ja­pa­na­ca, ka­da da­nas go­vo­re o atom­skom bom­bar­do­va­nju ne po­ka­zu­ju mr­žnju pre­ma Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma, već sa­mo tu­gu i ža­lje­nje, na­ro­či­to zbog to­ga što su voj­ni i po­li­tič­ki esta­bli­šment Ja­pa­na na­sta­vlja­li ot­por pre­ma vi­še­stru­ko nad­moć­nom ne­pri­ja­te­lju iako je po­raz bio iz­vje­stan već go­di­nu da­na pri­je eks­plo­zi­je ko­ja je pro­mi­je­ni­la isto­ri­ju svi­je­ta.
Za ta­kav stav me­di­ja i gra­đa­na po­sto­ji vi­še po­li­tič­kih, eko­nom­skih i kul­tur­nih fak­to­ra.
Na­kon ra­ta Ja­pan su oku­pi­ra­le ame­rič­ke tru­pe i, ma­da se oku­pa­ci­ja for­mal­no za­vr­ši­la 1952. go­di­ne, u ovoj ostrv­skoj dr­ža­vi i da­nas je sta­ci­o­ni­ra­no bli­zu 50.000 ame­rič­kih voj­ni­ka i ci­vi­la na slu­žbi u voj­sci.
Voj­no­po­li­tič­ki sa­vez sa Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma omo­gu­ćio je Ja­pa­nu da po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na, to­kom tra­ja­nja ra­ta na Ko­rej­skom po­lu­o­str­vu, u znat­noj mje­ri ob­no­vi svo­ju ra­zo­re­nu in­du­stri­ju, pro­iz­vo­de­ći ve­li­ke ko­li­či­ne hra­ne, odje­će, vo­zi­la i mu­ni­ci­je za po­tre­be me­đu­na­rod­ne ko­a­li­ci­je pred­vo­đe­ne Ame­ri­kom.
Ta­ko je po­sta­vljen te­melj za ubr­za­ni eko­nom­ski rast Ja­pa­na, ko­ji je već po­lo­vi­nom še­zde­se­tih od nje­ga na­pra­vio dru­gu naj­ve­ću eko­no­mi­ju svi­je­ta.
Taj sa­vez za Ja­pan je de­ce­ni­ja­ma pred­sta­vljao i bra­nu ši­re­nju ko­mu­ni­zma iz su­sjed­nog So­vjet­skog Sa­ve­za i po­sled­njih go­di­na po­no­vo do­bi­ja na va­žno­sti jer se ne­pred­vi­di­vi su­sjed Sje­ver­na Ko­re­ja do zu­ba na­o­ru­ža­la nu­kle­ar­nim bom­ba­ma i da­le­ko­met­nim ba­li­stič­kim pro­jek­ti­li­ma. Uz to, Ki­na ubr­za­no raz­vi­ja svo­je voj­ne po­ten­ci­ja­le i mno­go ula­že u ja­ča­nje mor­na­ri­ce i pro­jek­to­va­nje svo­je mo­ći na vo­de Pa­ci­fič­kog oke­a­na.
SAD su de­ce­ni­ja­ma bi­le naj­ve­ći spolj­no­tr­go­vin­ski part­ner Ja­pa­na, a i da­nas ima­ju ne­ras­ki­di­ve eko­nom­ske ve­ze sa tom ostrv­skom ca­re­vi­nom, iako je sa­da naj­ve­ći tr­go­vač­ki part­ner To­ki­ja Ki­na.
Osim to­ga, Ja­pan je u kul­tur­nom smi­slu u de­ce­ni­ja­ma po­sli­je ra­ta pre­tr­pio du­bo­ki uti­caj Sje­di­nje­nih Dr­ža­va.
U Ja­pa­nu se da­nas mla­di, iako ni­su po­klo­ni­ci hri­šćan­ske vje­re, po uzo­ru na ho­li­vud­ske fil­mo­ve i To­kij­ski Di­zni­lend, vjen­ča­va­ju u hri­šćan­skim cr­kva­ma, te obi­lje­ža­va­ju za­pad­njač­ki Bo­žić i Noć vje­šti­ca. Ta­ko­đe, ame­rič­ki bej­zbol je sve do po­čet­ka ovog vi­je­ka, ka­da je tu po­zi­ci­ju pre­u­zeo fud­bal, bio ubje­dlji­vo naj­po­pu­lar­ni­ji sport u Ja­pa­nu.
Ame­rič­ka „me­ka moć” u po­sli­je­rat­nom pe­ri­o­du uti­ca­la je i na pro­mje­nu u is­hra­ni u Ja­pa­nu, ko­ja sa­da obi­lu­je go­ve­đim i dru­gim me­som, kao i na svi­jest lju­di, pa su Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve u Ja­pa­nu već du­go go­di­na naj­po­pu­lar­ni­ja de­sti­na­ci­ja za rad i stu­di­ra­nje u ino­stran­stvu i ide­al de­mo­kra­ti­je i po­li­tič­kih vri­jed­no­sti uop­šte.
Uzro­ci za re­la­tiv­nu po­mir­lji­vost Ja­pa­na­ca ka­da su u pi­ta­nju atom­sko bom­bar­do­va­nje Hi­ro­ši­me i Na­ga­sa­ki­ja na­la­ze se i u nji­ho­vom sa­mo­pre­i­spi­ti­va­nju, ka­ja­nju i osje­ća­ju kri­vi­ce za osva­jač­ki rat ko­ji je nji­ho­va dr­ža­va pred­u­ze­la u pr­voj po­lo­vi­ni pro­šlog vi­je­ka.
Po­seb­no te­ško pi­ta­nje, ko­je mno­go lju­di u Ja­pa­nu že­li da iz­bjeg­ne, je­ste i to da li je ta­da­šnji car Hi­ro­hi­to mo­gao ili tre­ba­lo da uti­če na ar­mi­ju da ra­ni­je po­lo­ži oruž­je i ta­ko iz­bjeg­ne nu­kle­ar­ni ho­lo­ka­ust.
Zbog to­ga se iz go­di­ne u go­di­nu iz Hi­ro­ši­me u svi­jet ša­lju po­ru­ke o po­tre­bi za us­po­sta­vlja­njem i oču­va­njem svjet­skog mi­ra i od­u­sta­ja­nju od ko­ri­šće­nja nu­kle­ar­nog oruž­ja, a u ja­pan­skoj štam­pi se ne po­sta­vlja­ju pi­ta­nja o to­me da li je ne­ko tre­ba­lo da od­go­va­ra pred do­ma­ćim ili me­đu­na­rod­nim su­dom za to što je za­de­si­lo Hi­ro­ši­mu i Na­ga­sa­ki.(RTS)


Raz­vi­jen in­du­strij­ski i sa­o­bra­ćaj­ni čvor

Upr­kos stra­vič­nom gu­bit­ku ži­vo­ta i ra­za­ra­nju, stra­hu od ra­di­ja­ci­je i pred­ra­su­da­ma pre­ma lju­di­ma ko­ji su pre­ži­vje­li atom­sku bom­bu, već 1955. go­di­ne broj sta­nov­ni­ka se vra­tio na ni­vo od pri­je ra­ta.
Hi­ro­ši­ma je da­nas raz­vi­je­ni in­du­strij­ski i sa­o­bra­ćaj­ni čvor sa bli­zu 1,2 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka.
U gra­du se na­la­zi sje­di­šte i fa­bri­ke auto­mo­bil­skog gi­gan­ta „Ma­zda”, ko­ji ostva­ru­je čak tre­ći­nu ukup­nog dru­štve­nog bru­to pro­iz­vo­da tog ur­ba­nog cen­tra, ko­ji sa­dr­ži i mno­go dru­gih po­stro­je­nja za pro­iz­vod­nju bro­do­va, ma­ši­na i ala­ta.
Hi­ro­ši­ma je zbog svog je­din­stve­nog i su­ro­vog isto­rij­skog is­ku­stva da­nas jed­na od pri­o­ri­tet­nih de­sti­na­ci­ja za do­ma­će i stra­ne tu­ri­ste u Ja­pa­nu.


Ar­gu­ment ko­jim se prav­da upo­tre­ba bom­be

Ame­rič­ko voj­no i po­li­tič­ko ru­ko­vod­stvo bi­lo je svje­sno da će to pro­u­zro­ko­va­ti ogrom­ne žr­tve, na­ro­či­to me­đu ci­vi­li­ma, pa je na iz­vje­sno vri­je­me u op­ti­ca­ju bi­la i ide­ja da se atom­ska bom­ba ba­ci na ne­ko ne­na­se­lje­no pod­ruč­je, ka­ko bi se de­mon­stri­ra­la nje­na sna­ga i po­ka­za­lo šta bi mo­glo za­de­si­ti Ja­pan uko­li­ko se ne pre­da.
Me­đu­tim, ta ide­ja je od­ba­če­na jer bi, sma­tra­li su ame­rič­ki ge­ne­ra­li, ta­kav po­tez Ja­pan­ci­ma dao vre­me­nu za da­lju eva­ku­a­ci­ju ur­ba­nih cen­ta­ra i pri­pre­me za od­bra­nu od bom­bar­do­va­nja, te ubla­žio psi­ho­lo­ški šok ko­ji se oče­ki­vao da bom­ba iza­zo­ve.
Ta­ko je ostao ar­gu­ment da je atom­sko bom­bar­do­va­nje bi­lo neo­p­hod­no da bi se fa­na­tič­na ja­pan­ska ar­mi­ja pri­si­li­la na pre­da­ju i iz­bje­gli još ve­ći gu­bi­ci ži­vo­ta to­kom even­tu­al­ne in­va­zi­je na Ja­pan.
Ame­rič­ki po­li­ti­ča­ri i voj­ni ana­li­ti­ča­ri, tvr­de da su atom­ske bom­be u Hi­ro­ši­mi i Na­ga­sa­ki­ju, pri­si­liv­ši Ja­pan na br­zu pre­da­ju, prak­tič­no za­u­sta­vi­le na­pre­do­va­nje so­vjet­skih tru­pa sa sje­ve­ra, ko­je je u slu­ča­ju pro­du­žet­ka su­ko­ba mo­glo da do­ve­de do ci­je­pa­nja Ja­pa­na na dva di­je­la, ka­ko se u Evro­pi de­si­lo sa Nje­mač­kom. 
Kri­ti­ča­ri bom­bar­do­va­nja, me­đu­tim, tvr­de da je ve­li­ki fak­tor u od­lu­či­va­nju bi­la že­lja da se So­vje­ti­ma po­ša­lje po­ru­ka o ame­rič­koj voj­noj mo­ći i da su ja­pan­ski ci­vi­li žr­tvo­va­ni u tu svr­hu.